Home / Hronika / SERIJSKE UBICE ISTOČNE EVROPE (7) Tinejdžeri tatini sinovi skovali su JEZIV PLAN: Klaćemo i kasapiti žrtve, pa zaraditi od SNIMAKA UBISTAVA

SERIJSKE UBICE ISTOČNE EVROPE (7) Tinejdžeri tatini sinovi skovali su JEZIV PLAN: Klaćemo i kasapiti žrtve, pa zaraditi od SNIMAKA UBISTAVA

Razmišljajući kako da zarade novac, tri školska druga iz Dnjepropetrovskog 2007. godine smislila su jeziv plan – ubijaće ljude, snimati ubistva i zarađivati prodajom tih snimaka. Deceniju ranije, na drugom kraju Ukrajine dvojica prijatelja počela su seriju ubistava kao trening za karijeru kojoj su težili – plaćene ubice. U sedmom nastavku „Blicovog“ serijala o najkrvoločnijim serijskim ubicama donosmo vam priče iz Ukrajine od kojih se ledi krv.

„Manijaci iz Dnjepropetrovskog“

Trojica 19-godišnjaka, Viktor Sajenko, Igor Suprunuk i Oleksandar Ganža plan za seriju ubistava skovali su po završetku srednje škole.

Prvu žrtvu ubili su 25. juna 2007. godine. Ekatarina Ičenko (33) vraćala se kući jedne noći nakon čaja sa prijateljem, kada su je Sajenko i Suprunuk ubili udarcem čekićem u glavu. Sledeću žrtvu napali su već dva sata kasnije. Žrtva je bio bekućnik Roman Tatarevič kojeg su toliko puta udarali čekićem u glavu da je nesrećni čovek ostao potpuno neprepoznaljiv.

Nepunih nedelju dana kasnije, 1. jula, u susednom gradiću Novomoskovsk pronađena su tela Evgenija Grišenko i Nikolaj Serčuk. Tokom narednih šest dana pronađena su još tri unakažena tela u Dnjepropetrovskom, da bi 7. jula ubice prvi put napale danju.

Meta su bili dvojica 14-godišnjaka koji su pecali na obližnjoj reci. Vadim je uspeo da pobegne ubicama, Andrej nije. Četiri dana kasnije pojavila se nova žrtva „Manijaka iz Dnjepropterovskog“ kako su ih mediji do tada već prozvali.

Način ubijanja bio je isti – divljačko udaranje tupim predmetima poput čekića (najčešće po licu) koje je žrtve ostavljalo unakaženim i ubadanje nožem. U narednim danima usledilo je još 13 ubistava po istom šablonu. U nekim slučajevima ubistva su pratile i pljačke, a Sajenko i Suprunuk „pali su“ upravo dok su pokušavali da prodaju mobilni telefon jedne od žrtva. Hanza je uhapšen kod kuće.

Na mobilnim telefonima ubica, policija je pronašla snimke nekih od ubistava, a jedan od njih je čak procureo na internet. Lokalni mediji pisali su tada da su ubice zaparavo želele da snimke prodaju i da je to i razlog zbog kojeg su počeli da ubijaju. Navodno mozak operacije bio je Suprunuk koji je ugovorio cenu snimaka pre nego što su nastali. Na suđenju 2008. godine prikazana su dva snimka i preko 200 fotografija iz arhive samih ubica.

Na samom suđenju, odbrana je tvrdila da tinejdžeri nisu ubice, već rođaci uticajnih ljudi, iako se na snimcima vide Sajenko i Suprunuk. Njihovi očevi tvrdili su da je čeo slučaj „fabrikovan“ iako je istraga utvrdila autentičnost snimaka.

Tokom istrage inače otkriveno je da su sva trojica bili problematični tinejdžeri, skloni tučama, a pronađene su i fotografije na kojima se vidi kao životnjiskom krvlju crtaju nacističku svastiku i sminci kako muče životinja u garaži.

Sajenko i Suprunuk osuđeni su na doživotne robije dok je Hanzasouđen na devet godina zatvora, jer nije dokazano da je lično učestvovao u ubistavima, već samo u pljačkama.

Ukupan broj žrtva „manijaka iz Donjecka“ je 21.

„Noćne ubice“

Deset godina ranije, Kijevom je takođe harala grupa serijskih ubica odgovornih za smrt najmanje 16 ljudi.

„Noćne ubice“, kako su ih mediji brzo prozvali, bili su Vladislav Volokovič i Vladimir Kondratenko. Većinu žrtava ubijali su puškama, najčešće jednim pucnjem, a potom ubadali. Prema njihovim rečima, serija ubistava koja je trajala do 1991. do 1996 godine bila je priprema za eventualnu karijeru plaćenih ubica.

Prve žrtve su im bili beskućnici, a potom su sledila ubistva radnika obližnje fabrike Evgenija Osečkina i uglednog lekara Aleksandra Egorova. Na svim mestima zločina pronađeni su otisci pristiju ali policija nije mogla da im uđe u trag sve do ubistva Aleksandra Špaka čija je devojka videla napadače i detaljno ih opisala policiji.

Ubice ipak ni tada nisu uhvaćene, a niz je nastavljen po istom šablonu – žrtve su prvo upucane, a potom ubadane. Tek nakon 11. ubistva policija je identifikovala ubice. Uhapšeni su nakon što su pijani ukradenim vozilom usmrtili jednu ženu.

Tokom istrage, Kondratenko je policiji bio pred nosem. Čak, u jednom trenutku se prijavio da pomogne u traženju ubica, nakon što je ozloglašeni dvojac ubio muža žene sa kojom se Kondratenko viđao.

Na dan kada je suđenje počelo Kondratenko se predozirao lekovima u zatvoru. Volkoviču je suđeno i osuđen je na doživotnu robiju. Na suđenju je otkriveno da su ubice imale još dva pomagača.

Govoreći o svojim žrtvama na suđenju, Volkovič je izjavio da “oni za njega nisu bili ništa, ni ljudi, samo predmeti na spisku”. Zatim je dodao da su ubistva postala kao „lek za njega“.

– Osećao sam se kao supermen – rekao je.

Jedina žrtva za koju je izrazio bilo kakvo žaljenje bila je njihova poslednja, žena koju je slučajno zgazio dok je pijan vozio.

About admin

Check Also

Kako je britanski oficir 1945.godine spasio kompaniju Volkswagen?

Kompanija duguje svoje poslijeratno postojanje najviše jednom čovjeku, oficiru Britanske vojske, majoru Ivanu Hirstu. U …

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: